ШУМАТОВАЧКА У ШУМАДИЈИ -- Изложба уметничке колекције 2. део

Уметничка колекција Шуматовачке је меморијалног карактера, замишљена тако да се континуирано обогаћује радовима – даровима уметника различитих генерација и разноврсних релација у односу на боравак и рад у самој Шуматовачкој. Један од изазова коме смо се супротставили са предумишљајем – замишљајући да колекција непрекидно буде излагана, тј. да је непрестано пред очима јавности, јесте непостојање сталног простора за чување радова, тј. депоа. До сада је ипак излагана свега два пута. Прва селекција приказана у Галерији општине Врачар 2010. године имала је призвук сентименталног сећања на дане проведене у врачарској уметничкој школи, подвучена изразом захвалности уметника – првих дародаваца колекцији где су се, са позиције вредности потврђених, како на домаћој, тако и интернационалној сцени, нашли окупљени око имена Шуматовачке. Други пут, колекција је изложена у атељеима Шуматовачке у оквиру манифестације Ноћ музеја. Број радова је удвостручен.  Дарови  уметника су прикупљани, без строгих критеријума, без конкурса, скупих аквизиција, са једноставним условима – требало је имати свест и емоцију  – свест о значају оваквих иницијатива које нису и не треба да буду саме себи циљ, које иако маркетнишки упечатљиве ипак представљају потребу да се однос институције и појединца постави у раван универзалних вредности које превазилазе на одређен начин и саму актуелност догађаја, у овом случају изложбу колекције. Када говоримо о емоцији заправо говоримо о субјективним историјама које су део једног ширег објективног феномена трајања институције која је за 66 година чак три пута променила административни назив, али се и даље најчешће зове једноставно и кратко – Шуматовачка.

У тренутку када се издаје овај каталог број радова у колекцији достигао је 80, а број аутора 72. Највећи број радова потичу од оних уметника чије је искуство везано за педагошки аспект ове установе –  готово су се сви у Шуматовачкој припремали за своје даље уметничко образовање на високим школама и академијама уметности. Неки су радили као предавачи попут Косте Богдановића †, Душана Оташевића, Уроша Ђурића, Миланка Мандића†, неки данас воде програме цртања, сликања, вајања и слично: Коча Огњановић, Милан Тепавац Тарин, Александар Пантић, Јелена Дамњановић, Марко Марковић, Милорад Стајчић, Иван Петровић... У складу са развојем програмске делатности на нивоу међународне сарадње, у колекцији су се нашли радови уметника из иностранства као што су: Федерико Пикамус, Мари Витал Морусети, Ђинко Сузуки и Џона Лангфорда. Најдинамичнији је свакако онај део селекције који се односи на галеријско-изложбену целину Шуматовачке, где уметници који излажу уједно и дарују рад колекцији. Све изложбе су жириране, а предност имају млађи аутори, чији рад карактерише снажан и аутентичан стваралачки и истраживачки импулс: Александар Јевтић, Нина и Миодраг Станковић, Маја Ракочевић Цвијанов, Дуња Антић, Ана Коматина, Јелена Петровић, Јелена Марковић итд.

Дела су уврштена у колекцију несистематично, различитом динамиком, са различитих позиција. Због тога је и резултат – скуп радова неуједначене репрезентативности са становишта тржишта, али изразито репрезентативних у погледу индивидуалних поетика оних који их потписују. О већини аутора, писало се доста, како појединачно, тако и у оквиру ширих прегледа и пресека уметничке сцене или сцена, јер ни сцена није и не би требало да буде клуб затвореног типа, већ отворен и динамичан простор комуникације и дешавања који обликују и у њему учествују сви чланови једне заједнице. Само на овај начин могуће је говорити и о култури у савременом смислу те речи.

Јединственост овог скупа проналазимо у чињеници да се у оквиру истог пресека налазе дела која ишчитавамо кроз усвојене интерпретативне матрице као истинска ремек дела савременог стваралаштва и културног наслеђа наше средине, као и она која тек чекају своје разрешење у теорији или самом стваралачком процесу аутора, пружајући могућност за другачије свеже и непретенциозне приказе.

Поред студије  цртежа угљеном на папиру некадашње полазнице Милице Стојковић из 1949. године, ту су и други ученички радови: скица седеће фигуре Филипа Трнавца, аутопортрети Александра Тодоровића или линорези Зорана Поповића из школских дана, који имају квалитет драгоцености уникатног сведочанства. Људска фигура присутна је на више радова – лепотом женског тела и лица инспирисане скулптуре Александра Срба и Данета Станојевића, експресијом деформисана тела као носиоци других могућих значења у графици Јелене Петровић и сликама Јелене Обреновић- Спасојевић, Коче Огњановића, или као структурални основ композиције у графици Милана Тепавца Тарина, тело као израз комуникације емоција, хијерархије, интенција – ликови из породичних албума на колажу великих димензија Мари Витал Морасути, биста мушкарца са краватом Миланка Мандића, рад затечен у вајарском атељеу и љубазношћу породице Мандић поклоњен колекцији Шуматовачке, манекенско тело – у функцији приказивања костима из епохе Драгане Лађевац Бркић, или еротизирано винтејџ вешом у цртежима Јелене Дамњановић.  Јованка Станојевић и Марко Марковић, проблематизују питања идентитета и објективности визуелне представе, не случајно служећи се цртежом као основом сваког процеса визуализације, доносе облике могуће спољашње односно  унутрашње реалности. Окружње, као носилац значења и уметничке интерпретације Нина Тодоровић бележи као отуђеност јединке у савременом урбаном простору. На фотографијама Ивана Петровића архитектонски простор превазилази квалитет окружења. Перцепцијом објеката ентеријера јавних простора као елемената ликовне форме или носилаца вишеслојних значења, баве Милорад Младеновић и Предраг Терзић. Лични однос према окружењу изражавају на различите начине – Моца Јеремић поступком физичког интегрисања елемената окружења и свој рад, Александар Јевтић трансформацијом појединости истог у мрежу пиктограма инспирисаних језиком и естетиком компјутерских игрица, док Дина Радоман покушава да дочара унутрашње стање духа које идентификујемо као атмосферу, током једне шетње пустом градском улицом. Марија Васиљев и Циле Маринковић интензивним колоритом осликавају бучни шарм градске доколице, понирање у простор забаве и декадентног хедонизма. Код Иване Драгојевић град је приказан као фантазија и унутрашњи простор дешавања љубавне приче. Ауторски пројекат Јелене Марковић, који је и једини пројекат уврштен у колекцију настао кроз колективни рад учесника и представљен кроз више медија, говори о одговорности, занемаривању и окружењу. Рад  Маје Ракочевић Цвијанов и Душана Оташевића, приказују однос поједица и друштва у домену политичких и економских односа. Механизмима управљања и идентификацијом колективног мишљења и сходно томе прихваћеног односно негираног облика понашања, баве се кроз различите медијуме Михаел Милуновић, Урош Ђурић и Милорад Стајчић. Џон Ленгфорд, Југослав Влаховић и Жолт Ковач баве се феноменом економских односа на макро и микро нивоу, као и њиховом међусобном условљеношћу, уз дозу интелигентног хумора. Стрип као ликовни израз, такође, улази у колекцију кроз радове Мрвакса и Маше Стојановић и чини леп контраст радовима Нине и Миодрага Станковића, Николе Кораћа и Марте чији формални рукопис произилази из естетике стрипа, стенсила и графичког дизајна. Конструисање композиције кроз истраживање елемената ликовне форме и материјала и креирање визуелних наратива, карактерише рад Снежане Арнаутовић и Милорада Тепавца, али и фотографски експеримент Предрага Ковачића. Рад Габријела Глида, делује као замрзнута филмска слика или исечак, снажно сугестивно делује одсуством догађаја. Филмично делује и фотографија пластичних фигура каубоја и индијанаца Марије Коњикушић. Изненађује број радова који су инспирисани природом, посебно приказима животиња било на симболички начин, било у форми студије мотива којим се отварају други, више ликовни проблеми форме и материјала – Ана Коматина, Асја Васиљев, Балша Рајчевић, Ђинко Сузуки, Ненад Никитовић, Маша Миленковић, Весна Опавски, Селена Вицковић, Владимир Комад. Различити приступи приповедању, причању приче (сторителингу) видљиви су у контекстуално слојевитом раду Раше Тодосијевића, бајковитој сањалачкој мустри Марије Драгојловић, симболичкој илустрацији грчког мита Ане Радовановић, или експлицитно исписаним текстом у облачићима у стрипу Мрвакса. У колекцији су се нашла и два цитата уметничког дела у раду Бранка Миљуша и Федерика Пикамуса. Скулптура из шездесетих година Косте Богдановића, карактеристичним композиционим складом у контрасту златне и плаве и етерична картонска конструкција слике Косте Бунушевца на којој доминира бела боја, естески су сродније него тематски, јер на сличан начин показују склоност аутора ка одређеној духовности и ванвременској лепоти. Динамику приповести остварује Милета Продановић рачунајући на способност повезивања препознатљивих визеулних елемената испуњених емоционалним садржајем високог степена, и заправо се као и Јован Чекић бави границама могућих ишчитавања уметничког дела. Милица Лапчевић и Јелена Антић позивају на путовање.

А ми позивамо ове године на две изложбе Уметничке колекције Шуматовачке – Work in progress, у галерији Дома омладине Београда и галерији Мостови Балкана, при Музеју 21. октобар у Крагујевцу, и верујемо да ћемо увидети и инспирисати још многе садржајне и концептуалне појединости овог скупа, али и оправдати позицију Шуматовачке као установе културе од значаја града Београда.

О изложби изветавају: 

http://www.kragujevacke.rs/SCENA/MOSTOVI-BALKANA

http://www.rtk.co.rs/kultura/item/21281-sumatovacka-gostuje-u-mostovima-balkana