Самостална изложба Иване Миловановић (Сара Кеј), КОЛАЖИ

ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ – НАША НОВА РЕАЛНОСТ 

Колаж (од француске речи coller - лепити), резултат је експеримета знаменитих уметника кубизма – Пабла Пикаса и Жоржа Брака. Ова техника доживљава процват у уметности даде и надреализма. Богатство сугестивних наратива, компонованих са великим степном слободе, аутомаским и интуитивним поступком, дало је печат аутентичној естетици уметности авангарде између два рата, која је имала за циљ да проблематизује традиционалне вредносне критеријуме у уметности и уметнички поступак чвршће повеже са актуелним друштвеним и политичким контекстом и емотивним и перцептивним процесима који су били у жижи тадашњих истраживања у психологији. Колаж се у уметности експресионизма, поп-а и флуксуса, даље развија кроз технике асамблажа и фотомонтаже. Модернизам карактерише својеврсно брисање граница између живота и уметности. Колаж игра важну улогу у овом процесу, како у периоду који је иза нас, тако и у уметности и филозифији данашњице. Актуелност ове технике потврђује подударност принципа на којима уметност колажа почива са карактеристичним вишеслојним искуством које је одлика колективне свести данас. Разнородност, фрагментарност, преламање, апропријација, хибридност, доминирају осећањима и деловањем савременог човека, подржани и разиграни оруђима виртуелних простора. Од постука којим се тежило превазилажењу дводимензионаности и једнозначности читања класичног сликарског медијума, до живе илустрације вишедимензионалне, ипак непотпуно проживљене стварности, колаж пружа непосредан и лични приступ како уметнику који га ствара, тако и посматрачу који у њему проналази сопствена скривена значења. Колажисткиња Ивана Миловановић, која ствара и излаже под именом Сара Кеј, верна је оригиналној техници лепљења папира на подлогу, јер каже да јој такав начин рада представља посебно задовољство. Винтиџ естетика, наклоност ка надреалистичким мотивима и решењима,  интересовање за човека и његово место у друштвеном и природном поретку, чине њене радове необично допадљивим и интригантним. Људско тело носилац је формалне структуре дела и основа за грађење приче, било да заузима симболично место или значење или представља облик субјективне изјаве ауторке у односу на теме којима се бави у својим радовима. Искреност, емотивност и извесна доза оштроумног хумора, деликатност употребљених материјала, бираних са пажњом, указују на личност  префињеног сензибилитета за коју је стваралаштво драгоцени вид саморефлексије и разумевања стварности коју дубоко проживљава и промишља.

Ксенија Маринковић

историчарка уметности