Lone Travellers - Самостална изложба Марине Николић

Самостална изложба Марине Николић

Отварање у четвртак, 24. маја 2018. г. у 19 сати

Галерија Степениште, Центар за ликовно образовање, Шуматовачка 122

„Свако путовање има тајни смисао за који сам путник, не зна.“* Мартин Бубер

Путовати сам даје путнику шансу да упозна самог себе. 2013. остварила сам свој сан и путовала сама по Новом Зеланду 6 месеци. „Work and travell“ виза ми је дала могућност, као и осталим путницима из Европе, јужне Америка и Канаде, да радим на различитим местима и тиме финансирам свој пут. Овај тип путовања је, такође, врло популаран код послодаваца у Аустралији и Новом Зеланду, и омогућава лако померања из места у место. Виза може бити продужена, чак, до 2 године. Осим тога, овај регион пружа сигурност, као развијена земља са поседом јединствене природе и културе, због чега је магнет за младе који желе да одвоје време за себе и препусте се дужем путовању.

За мене, лично, призор природе Новог Зеланда је био јединствено искуство, али после три месеца и то постане једна нормалост. Убрзо схватих да кроз путовање из места у место, нешто се дешава са мојом перцепцијом себе и околине. Новозеландска култура је слична европској, али ипак доста другачија- тразити, посао и сналазити се сам на разним местима. Довођење себе у непредвиђене ситуације и упознавање на неки нови начин, на другом крају света, где људи ипак другачије функционишу, не постоји ништа што рефлектује свој идентитет или навике. То чишћење ега и даљина од свог „уобичајеног себе“ даје јаснији поглед на сопствени живот и у прошлост.

Ту јасноћу о себи, које се није десила само мени, него већини путника самаца које сам срела на путу. После неког времена, увидех да највреднији сувенир мог путовања је та констатација самоспознаје и приче које остали путници деле на кратким сусретима. Бар у мом случају, разговори који сам имала са људима из целог света и њихових погледа на живот, као и трансформације,највредније су ткиво које сам понела и задржала за себе.

После неколико разговора, постало ми је јасно да желим да направим фотографске приче јединствених људи које срећем. Тако су настали 9 портрета „Lone Travellers“, који показују протагонисте из Француске, Бразила, Аргентине, Кине, Канаде, Нове Каледоније, Енглеске, Америке и Аустралије. Приликом приказивању ових фотографских портрета, мени је битно и додати на једној изложби кратак текст који открива у неколико редова и причу о овим путницима. На пример Беттy из Кине је измислила европско име да би је људи лакше запамтили и назад у Шангају њена фамилија је претила да ће се одрећи ако прекине да ради посао као маркетинг асистент и путује читавих годину дана. Беттy је изненађена на „опуштени“ начин живота на новом Зеланду, сваки дан се труди да нађе праксу и стални добро плаћени посао у својој струци, што јој на крају и успева. Винициус из Бразила је дошао само због рагби првенства, остаје читавих седам месеци и одлучује да прекине свој посао у рекламној агенцији у Сао Паоло, и постане вегански кувар, јер, „има потребу да се бави послом који има смисао“.

Радови су црно бели и широкоугаоно урађени. Било ми је важно при фотографисању да обухватим и простор у коме се протагонисти налазе, али и да покажем стање самопроналазења, који је свако на другачији начин проживљен.

Марина Николић
(део текста из каталога)

* Martin Buber
The Legend of the Baal-Shem (1955),1995 edition, p. 36