ЖЕНА, СЛИКАРКА, ДОМАЋИЦА изложба цртежа Марте Ђекић

Причама, нанизаним у виду детаља из свакодневног живота, уметница се бави начинима приказивања, механизмима и каналима којима из крајње личног односа према стварности, проблематизује производњу, дистрибуцију и функционисање интимних осећања у простору успостављања доминантних критеријума и вредности у данашњем друштву.

Сликар-ка серије цртежа...

Једно КА на крају речи СЛИКАР, нас наводи да мислимо да је реч о женској уметности, иако уметница не заступа феминистичке вредности и уверења, већ се серијом цртежа приближно истих димензија, које ради на масном папиру од 2011. године, бави проблемом посматрања, које никада није невини, односно чин без последица. 

Жена, сликарка, домаћица... експлицитно не заступајући специфично женски простор већ, инсистирајући на процесима стално одвијајуће трансформације и промена (Ann Brooks) уметница се бави феноменима егзистенције и посматрања из културолошки означене улоге домаћице, чији се идентитет репрезентује, остварује, посредује и изводи. Она је и ауторка и извођачица.

Посматра и бори се за...рецимо - положај. Про-активним приступом жени као оној која конзумира и која учествује у стварању  сопственог или колективног културолошког простора указује на појаву губљења идентитета у савременом друштву и глобалном осећању отуђености у свету комуникације.

Сматра се да популарна култура  вођена принципима конзумирања и потрошње, долази из поља  другости, односно женскости. Феномен “шопинга” приписује се жени и женској родној улози у друштву, где су куповина и потрошња женске обавезе  и део кућних послова.

Децентрализована индивидуална  биографија...жена, сликарка, домаћица у  западноевропској традицији,  „меко писмо“ као критика рационализма и јаког доминантног  субјекта, али и фрагменти једног непрестајућег, котрљајућег наратива, који се раставља и саставља колажима идентитета који се кроз испитивања, интерпретације и проблематизације успостављају и престају.

Говорећи у женском роду, радови не инсистирају на анатомији жене, већ на друштвеним и културолошким  репрезентацијама које примамо посредством језика или визуелних форми и које су  прекривене наслагама значења од чега зависи постајање и  бивање не само жене, сликарке или домаћице  у датом друштву, већ било ког субјекта.

Изложба као уметнички пројекат – манифест једне сликарке 20-тих година 21. века – текст на масном папиру – утопијски концепт где су на изложби  изложени радови за посматраче који ће бити и сами посматрани.

 мр Весна Богуновић
теоретичарка уметности и медија