ДЕМАСКИРАЊЕ - самостална изложба Андреe Драмићанин

Понедељак, 7. децембар 2015. у 19 сати 

Галерија Степениште

Шуматовачка 122, Београд

 

 

Андреа Драмићанин је рођена 1990. године у Београду. Завршила је Факултет ликовних уметности у Београду, на одсеку вајарства. Последњи  семестар мастер студија завршила је на Универзитету лепих уметности у Паризу, Француска (École nationale supérieure des beaux-arts de Paris) као стипендиста Владе Француске 2014-2015. Добитник је награде ,,Бета и Риста Вукановић”.

ЗА ЖИВОТ БЕЗ СТИДА

 

У временима у којима је закон подржавао тортуру као облик кажњавања, вршења дискриминације и прогона, настао је велики број предмета – справа за мучење.

Оне  представљају јединствена остварења људског духа и сведоче о могућностима деградације и уништења људске јединке од стране другог људског бића (психолошки и физички)  у име интереса појединца или организоване већине.

 

Маске срама, осмишљене током средњг века у Шкотској,  коришћене су за мучење и понижавање особа осуђених због недоличног понашања. Ове справе, представљале су вид легитимног укидања способности говора у циљу елиминације злоупотребе од стране осуђеног. Конструкција маске онемогућавала је да се отварају уста, гута пљувачка, а гвоздена конструкција остављала је озбиљне повреде и трајне ожиљке на лицу и глави кажњеника. Поред бруталне функције ове су маске имале и прецизно разрађену форму и завидан естетски квалитет.  Женске маске имале су наглашен језик и уши,  као симбол за оговарање и прислушкивање.  Мушке маске имале су изглед свињске главе или свињски нос.

 

Ускраћивање достојанства и самопоштовања јединки над којом се тортура спроводи, јавност оваквих процеса, наношење психичког и физичког бола  јесу елементи садржани у сваком историјском примеру процедуре мучења. Од спаљивања вештица, инквизиције, логора смрти до снимака ликвидације војних заробљеника који су нажалост и данас присутни и свима нама доступни на интернету. Мучење је данас законом забрањено и представља кршење људских права.  Ипак свакодневно је присутно, прикривено у форми различитих облика  нечовечног понашања у свакодневном окружењу – мобинг, породично насиље, вршњачко насиље, медијски линч, уврштени су у речник сваке одрасле и не само одрасле особе данас.

 

Измештањем из реалног употребног контекста овај бизарни предмет у раду Андрее Драмићанин остварује одређену симболичку димензију. 

Маске су приказане на провидним фолијама поступком хемијског сребрења (којим се прави огледало) и постављене тако да слободно лебде у простору. Транспарентност и увећање димензија неки су од начина којима уметница скреће пажњу на значајне компоненте тортуре – сведочење околине и одговорност свих учесника друштва у том процесу.  Под којим околностима се брише граница између приљежног обављања дужности  (дизајнирања и израде справа за мучење, пројектовања гасних комора, спровођења законом прописаних злочина нпр.) и уживљавања у улогу мучитеља?  Исправног, оног који је на правој страни. На страни јачих, не нужно бројнијих доминатора.

Андреа нас поставља у благо нелагодну позицију, тенизија се остварује кроз интегрисаност сабласних приказа са простором којим се крећу посетиоци изложбе. Авети савести и страха монументални су и присутни. Подсећају да се мучење  дешава увек пред нашим очима, да смо га свесни и да у њему учествујемо самим тим што знамо да постоји. И чини да се због тога постидимо.

 

Ксенија Маринковић

историчарка уметности