СЛИКОВНО-МАСЛИКОВНО
У петак, 9. децембра 2011. г. у галерији Степениште, отворена је изложба слика и маски,
Марије Васиљев и Јована Бешлина, под називом:
СЛИКОВНО-МАСЛИКОВНО
Изложба је осмишљена као омаж раду београдског уметника Саше Марковића Микроба.
КОНЦЕПТ ИЗЛОЖБЕ СЛИКОВНО- МАСЛИКОВНО
Тринаест уљаних слика и тринаест маски… од хамера,
између слика и маски.
Текст о рокенролу.
Слика је разоткривање стварности, унутрашњи сакривени свет,
слика чини видљивим оно сто је лично, уметниково,
конвертира се у јавно и то је у овој изложби веза слике и маске.
Сликом скидамо копрену и пред нама је бљесак истине,
без предикатских одредница, лепо или ружно.
Истина је контемплација,
умно сагледавање,
могућност коју носимо,
а скидањем маске сносимо одговорност промене,
која је садржана у чину епифаније.
Сам чин скидања, постаје, откровење светог.
Изложба је замишљена као омаж раду београдског уметника Саше Марковића Микроба.
Становник асфалта и бетона, изврстан познаваоц рокенрол сцене.
Његов рад је обиман, а маска заузима видно место.
Провокација је и питање:
Да ли је маска реалност или заблуда којом сакривамо страх, од исте – реалности?
У интеракцији доживљаја, гледаоца и слике настаје демаскирано,
нежно биће духовног.
Свет, који развијамо одговорном свешћу.
Марија Васиљев и Јован Бешлин
МАРИЈА ВАСИЉЕВ
Рођена у Охриду, Македонија. Студирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Члан је УЛУПУДС-а од 1978. Има статус слободног уметника од 1981. Члан је 'Грожњанске групе' од 1982.
Самосталне изложбе
2008. Оглед – огледала (sub spaecies aeternitatis), изложба слика (уља на платну), Галерија '52' , Београд;
2006. Оглед – огледала, изложба слика (уља на платну), Галерија Коцка, Београд;
1995. Импресија тренутка, изложба цртежа на натрону, Музеј афричке уметности, Београд;
1988. Вах галерија. Београд;
1985. Градска галерија музеја, Умаг, Хрватска;
1984. Галерија културног центра, Смедерево;
Групне изложбе
2011. Белеф у Шуми „Код куће – конструкција догађаја“, Вила Краља Петра, Београд:
2011. МИКСЕР 2011 – Зона едукације, радионица БАУШУМОВА И ШАРЕНИ ТАБАНИ, Београд ;
2010. Земља, Градска галерија, Грожњан, Хрватска;
2008. Руски уметници у Београду, Руски културни центар,Београд;
2007. 39. Мајска изложба, Турско купатило, Београд;
2002. 3. Бијенале примењене уметности, Културни центар Смедерево;
1998. Уметничка породица Васиљев, Руски културни центар, Београд;
1996. 37. Октобарски салон, Музеј 25. мај. Београд;
1996. 4. Међународно бијенале минијатуре, Горњи Милановац;
1995. Ликовна радионица за децу са ратом захваћених подручја бивше Југославије, (координатор Ведран Вучић), СОРОШ камп, Палић.
Остале активности
2010 - 2011. Води креативно-образовне радионице за децу БауШумова и Шарени табани, заједно са Асјом Васиљев, Центар за ликовно образовање – Шуматовачка, Београд;
2009. Ликовна колонија, Грожњан, Хрватска;
2009. Ликовна колонија, Битола, Македонија.
ЈОВАН БЕШЛИН
Рођен је у Лазаревцу. Студирао је на Архитектонском факултету у Београду. Живи и ради као архитекта у Београду.
2011. Белеф у Шуми „Код куће – конструкција догађаја“ Вила Краља Петра, сарадња са Центром за ликовно образовање – Шуматовачка;
2011. МИКСЕР, Зона едукације, сарадња са Центром за ликовно образовање – Шуматовачка;
Од 2000. до 2010. године узима учешће у архитектонским пројектима у фирмама ’Пројметал’, ’Отако’ и ’’Арс нова’. Идејни пројекат пословне зграде за фирму Exing, Нови Сад; Стамбена зграда, Блок 64, инв. Exing,; Стамбена зграда, Живка Давидовића 59, Звездара, инв. Exing,; Породична кућа, Предрага Васића, Звездара, инв. З. Јанковић; Сплав Маловила, Београд, инв.; Породична вила, Милочер, инв. породица Веселиновић; Породична вила, Мурманска 18-20, Звездара, инв. породица Бакрац; Ентеријер стана, Филипа Кљајића 47, инв. Д. Лаловић; Ентеријер стана, Џорџа Вашингтона 42, инв. породица Дукић;- Ентеријер стана, Сењак, инв. породица Собић; Обданиште, Лиман, инв. предшколска установа Радосно детињство; Главни пројекат стамбено пословне зграде, улица Браничевска, Београд; Главни пројекат доградње помоћних подрумских просторија са уређењем партера породичне стамбене зграде, улица Вуковарска бб, Београд; Индивидуални, стамбени објекат, ул. Заграђе бб., Бар, Црна Гора; Индивидуални стамбени објекат, ул. Зелени појас, Бар, Црна Гора; Стамбени објекат, ул. Кумодрашка 6, Београд; Пројекти адаптације пословница МТС-а у Краљеву, Ваљеву, Лозници, Кладову, Сремској Паланци, Зајечару, Горњем Милановцу, Београду; Пројекат ВИП ложа на стадиону ФК Црвена Звезда; Главни пројекат стамбене зграде, ул. Костолачка 9, Београд; Ентеријер стана у ул. Ђуке Димића.
1996 - 1999. члан бенда ’Узми једи’;
1993. Учесник пројекта ’Покретна архитектура’, Галерија СКЦ-а, Београд.
Контакт:
E-mail: mariavasiljev@yahoo.com, jovanbeslinzvanidjole@yahoo.com,
Моб.+381 64 254 96 46.
ПОНЕКА РЕЧ МОГУЋЕ И У ВЕЗИ СА ИЗЛОЖБОМ СЛИКОВНО-МАСЛИКОВНО
Свет је у својој истинитости везан за биће, основа света је биће.
Слика – Одраз одраза. Слика – Лист папира. На њему је уписан уметнички коментар/запис/дело.
Слика – Ограничени, уоквирени простор стварности коју уметник у својим оквирима “види”, доживљава, на коју реагује, коју анализира, проблематизује и трансцендира. И оне стварности које није свестан.
Између уметника и стварности – папир, на коме је уметнички текст, који (о)чита(ва) и заступа оно што то дело изражава. Уметничко дело је оно што је уметник освестио или што је осветљено системима вредности и друштвеног амбијента у њему самом.
Гледамо. Везани сликама – ми жудимо. Желимо. Посебне предмете, облике, односе, благодети чије се чини смењују на свакодневним трпезама баналности, слику испред себе на зиду, недостижну слободу оштећену покренутим и себичним жељама.
Маска је текст, онај који носи глумац, онај који је костим, нарација и утемељени носилац сталних промена у подељеним животним улогама. У тексту ликове граде позајмљени идентитети, понуђени су на тржници фрагментарне стварности где се могу изабрати и купити објекти поистовећивања. Производња могуће стварности, слика и улога у представама творе спектакл нашег града. Маска се прави с предумишљајем или “на лицу места” како би се успоставила комуникација у два смера: ка појавном, друштвеном и ка личном, мотивисаном особеношћу “унутрашњем” простору. Изостаје пуно, ненапорно природно постојање. Одвојени смо од слободе, човековом исконском потребом да се послужи “позајмљеним или привременим идентитетом/има” као језиком комуникације са собом и другима.
Rock and roll. Бележење уметности у име остваривања комуникације. Rock and roll као јавни споменик, као исказ. Када се постави у јавни простор, гледаоци га усвоје и он постаје израз шире друштвене заједнице. Тако учествује у укупном друштвеном животу.
Маска која позива на комуникацију, која у гледаоцу тражи свог садруга, маскираног учесника животне драме, као лице које плаче и смеје се и не може бити у хармонији, складу и пропорцији. Лице јој није правилно.
Лице (и наличје). У широком распону између идеја доброг и лошег и њиховог принципа супротности. Уметник маску ствара од делова које он “види”, он је и подржава, али не зна ко је ОНА. Онај ко је носи је и коментарише, али и послушно слуша, а она је царица на сцени, а...
...сцена је место промена, маскарада, узимања других и /или туђих идентитета у једном месту, граду, простору који осмишљавају они исти људи који у потрази за својим идентитетом имају сталну потребу да се оките оним другим/а који нису они сами, како би задобили наклоност оног трећег који је у деконструкцији и преиспитивању према себи и ономе што ствара.
Уметничко лик-овно дело покушава да забележи израз нечега-игру знакова настајања, трансформације и самоартикулације из непрекидног тока свести и да оствари извесну комуникацију, којом се у будном стању свести потврђује идентитет, потпис личности, која себе самостално одређује, у овом случају невербалним и некомуникабилним процесом.
Уметници на овој изложби не избегавају да се баве тематизовањем идентитета, већ бирајући дистанциран и индиректан па на неки начин и апстрактан приступ, полазе од идеје да, путем уља и хамера заустављени тренуци креативног процеса представљања и заступања другог, тј. другости у нама, преко носиоца маске или ликовног садржаја, доведу у недељиви однос идентитете који се заступају и оне који припадају безименом. Конкретно безимени, тј. биће овде изостаје, тј. не постоји. Уметнци не познају суштину бића које бележе. Маска даје идентитет, а идентитет је оно што конституише биће за нас (по потреби). Маска је биће или персона, која није личност, већ нешто што је променљиво. Маска нема идентитет, али га даје, тј, дају га читачи маске, тј. текста који та маска сугерише, наговештава или намеће.
СЛИКОВНО-МАСЛИКОВНО је радионичаски текст којим се објашњава, тј. заступа уметник али и шири контекст у коме се креће публика, којој је потребан тај исти аутор и уметничко дело, као део бескрајне игре различитости и н-тости, док се окреће и врти у самоодрживим и понављајућим космичким спиралама и преламањима, она чије шумове и кретања ипак не можемо да сведемо на разумске, калкулативне нивое.
Публика пролази кроз изложбу, бележи, размишља, пише-брише, уцртава, размишља, забавља се, размишља, бира рад/ове, бира оне које хоће, који јој недостају или јој пријају, размишља, усваја нове, одбацује предходне, размишља...још један дан, овога пута на изложби маски и слика Марије Васиљев и Јована Бешлина у Галерији Степениште, Шуматовачка 122...Одлази. Улази можда у трамвај, ауто, тржни центар, стан, кафе...Догађај је завршен. Нова сцена, нове маске...
мр Весна Богуновић, теоретичарка уметности и медија
П.С. На висоравни стварности и у благодети слободе уживаће они који у јединству, с благошћу прихватају разлике.
СЛИКОВНО-МАСЛИКОВНО
Ротен (Rotten) може да прича шта хоће, али да је искрен, не би се данас под старе дане глупирали на позорници само да зараде још мало кеша, што Д Клеш (TheClash) никад није учинио.
Коментар блогера поводом концерта Секс Пистолса (Sex Pistols) одржаног 2008.
Искреност, посвећеност, љубав, слобода… квалитети којима најчешће представљамо такозване уметничке душе.
Уметност као најчистији вид комуникације, тренутак истине пред вашим очима, директан канал који вас повезује са трансцеденталним делом вашег бића…
КО ЈОШ ВЕРУЈЕ У ОВО?
Уметник, као професионалац који се бави уметничком делатношћу нема пуно шанси за опстанак уколико истовремено није и стручњак за маркетниг. Постмодерно друштво захтева другачије квалитете, потрошачки апетити друштва спектакла монтструозно су сазрели у један перверзни вид глади за интензивним емоцијама и космичком правдом.
Да ли сте преварили своју супругу? Молимо Вас реците пред милионским аудиторијумом, будите искрени, скините своју маску!
Будите искрени за пола милиона еура!!
Да ли је, када причамо о искрености и истини, уопште могуће изаћи из контекста најинтимнијег, личног чина који се дешава у тишини, у вама самима, без рефлектора, без очекивања, само због тога што срце тако хоће?
Ову изложбу Марија и Јован посветили су свом преминулом другу Саши Марковићу Микробу, али не зато што то тако треба, или се од њих очекује, то се једноставно десило, они су “осетили тако”. Зато би требало да је посетимо исто тако спонтано, отвореног срца и на тренутак сачувамо оно што се ту догоди, у тишини.
Ксенија Маринковић, историчарка уметности
