Ученичка изложба ЛИКОВНИ РАДОВИ Милоша Марковића

Галерија Степениште,  Шуматовачка 122

Среда 28. мај 2014.  године

Отварање: у 19 сати

Милош Марковић је полазник уметничко-наставног програма Цртање и сликање у Центру за ликовно образовање Шуматовачка код предавача мр Коче Огњановића и уметничко-наставног програма Мозаик код предавача МА Александра Пантића.

Уметнички израз Милоша Марковића истовремено обухвата апстракцију, која се углавном заснива на геометрији и фигуративне форме настале по предлошку мртве природе или из чисте уметникове имагинације. У првом случају његова дела карактеришу јак колорит и инвентивна композиција геометријских површина, из којих избија особена експресивност. У фигуралним представама које инспирацију црпе из непосредне околине, као у представи птице или из примера постављеног аранжмана мртве природе, цртеж доминира над композицијом, која слично, као и у апстрактним делима, прихвата јак колорит као једнако важан елемент.

Свет дефинисан ликовним радовима Милоша Марковића настањују антропоморфне фигурице, животиње стварне и измаштане, малени механизми, оживљени предмети подвргнути особеној стилизацији. Било да им је порекло у анатомски препознатљивим живим врстама или оживљеној материји која измиче прецизној дефиницији, ови субјекти су увек подложни трансформацији у јединствену самосвојну врсту, увек у наговештају покрета и треперења. Овај свет посматрачу непретенциозно отвара могућност за низ малих личних наратива и асоцијација.

Јак колорит, цртеж који лагано стилизује и трансформише облике, изузетна изражајност и дирљива једноставност,  намећу се као могуће одреднице особене естетике Милоша Марковића. Комбинујући упечатљиву експресивност и ефектну сведеност израза, уметник гледаоцу пружа сопствену поезију утисака градећи особену естетику. Француски сликар и скулптор Жан Дибифе говорио је даје ,,човекова потреба да се бави уметношћу примордијална, једнако јака, а можда и јача од потребе за хлебом." Вођена управо овом потребом, уметникова дела публици дарују богатство доживљаја јединственог уметничког израза.
 Маја Илић и Марија Халупка

1887. године, један од главних представника импресионизма, по чијој слици овај правац и добија име, француски сликар Клод Моне, насликао је Плави чамац.  Чаролија слике, као и читавог правца, је у тежњи да се забележи тренутак, што импресионисти постижу одбацујући црну боју, оштре контрасте, драматику предмета, пажљиво компонујући бојом, где фигура и нарација постају потчињени сликарству као таквом. Слика одише свежином и посматрач ужива у лаганом летњем призору, доживља вибрантну засићену мирисима влажну атмосферу на реци, у којој се препознају једнако прозрачне, етеричне две женске фигуре у чамцу.

На једном од часова сликања у Шуматовачкој, које редовно похађа, Милош Марковић, интерпретира уметнички интензивно проживљен садржај предлошка –  репродукције поменуте слике Клода Монеа, очистивши слику фигурације, наратива, разрађује доживљај светлости која генерише разиграну палету плаве, атмосферу воде, звук таласа који лупкају о дно чамца, сенке околног растиња, треннутак који је забележио уметник 150 година раније, остварује везу језиком уметности у тананој кореспонденцији, брише сувишно зарад оног што сликарски актуелно и константно.

Од Монеа - природе - предлошка,  узима само оно на шта му "стомак" реагује. Он филозофира посредством Монеа, са природом и/или светом. У овом ликовном знаку – примитивна геометријска конструкција (чамац) у плаво-зеленој површини (река) – прочишћеног/новог наратива, лежи поетична медитација о путовању… (Коча Огњановић, предавач сликања у Шуматовачкој, магистар сликарства).
 Ксенија Маринковић, историчарка уметности